ČOVEK KOJI ŽELI DA PRETVORI ODEĆU U MODULARNE UREĐAJE


1. јула 2015. Facebook Twitter LinkedIn Google+ Pametna Odeća



byborre-03-1024x768-582x437

Holandski dizajner Borre Akkersdijk radi na konceptu mogularne hi-tech odeće. Wi-Fi jednodelna odeća koju je kreirao za SXSW prošle godine (slika gore) evoluirala je u platformu koja menja svoju svrhu shodno lokaciji.

Jedna od najtransformativnijih tehnologija u proteklih nekoliko decenija jeste evolucija mogularnih platformi. Počeli smo sa velikim biglama, prešli na telefone na preklop, a sada smo u eri džepnih računara. Oni su multimedijalni Lego, sa sposobnošću pokretanja aplikacija, ponašajući se kao mozak hardvaskih dodataka i interagujući bežično sa drugim objektima.

Borre Akkersdijk pokušava da ponovi istu tu evoluciju sa odećom. Tokom proteklih nekoliko godina, on je kreirao nekoliko dela koja su dokaz koncepta koja reinterpretira odeću kao input uređaje, Wi-Fi rutere, kao i prečišćivače vazduha, U zavisnosti od mesta prikazivanja ovih dela, on prebacuje njihove tehnološke funkcije da reše lokalne probleme.

Akkersdijk, koji sebe opisuje kao tekstilnog dizajnera, studirao je na Eindhoven Design akaremiji u Holandiji i na Fashion Institute of Technology u Njujorku. Nakon studija, počeo je sa eksperimentisanjem sa različitim tehnikama štrikanja, a pre nekoliko godina zatraženo je od njega da pomogne u rešavanju opšteg problema sa prvim talasom istinski nosive tehnologije.

„Technical University of Eidenhoven radio je na ogromnom projektu nazvanom CRISP sa pametnim tekstilima“, Akkersdijk objašnjava. „Oni su samo kačili tehnologiju na tekstil. To je bila vrsta sendviča. A tražili su nove načine i bazne slojeve da bi ugradili svoju senzornu tehnologiju.“

Koristeći cirkularne štrikaće mašine koje su originalno bile napravljene za pravljenje dušeka, Akkersdijk je već svoje kreacije napravio prilično debelim. To je bio jedan od glavnih poteza njegove tehnike: debljina ga je činila savršenim za ugradnju i zaštitu prilično velikih senzora, kao i prostiranje žica kroz odeću.

Borre-portret-copy

Univerzitet je hteo da prosto iskoristi Akkersdijk-ovu debelu tkaninu da ugradi senzore i provuče žice kroz nju bez mnogo spoljašnje vidljivosti. „Mogli su da ih otvore i u njih stave glomaznu senzornu tehnologiju – ne biste je više osetili, jer je više kao materijal“, objašnjava. Ali iako je Akkersdijk bio zainteresovan, nije smislio ništa što bi rešilo problem.

„Rekao sam da mi se dopada ideja, ali ako ćemo da idemo tim putem, želim da je razvijem“, rekao je Akkersdijk. „Želim da se zagledam u provodljiva pletiva, u senzornu tehnologiju, i način njene ugradnje. Pa ono što smo počeli da radimo je, u toku prduktivnog procesa, uštrikavanje provodljivih pletiva.“

Prvi projekat koji bi inspirisao Akkersdijkov model za budućnost nosivih tehnologija nije zapravo uopšte nosiv. U 2013. godini, Akkersdijk je radio sa Technical University of Eindhoven na jastuku koji pomaže ljudima sa teškom dementnošću da komuniciraju. On je to uradio tako što je dizajnirao debelu obloženu ljušturu sa unutrašnjim motorima, kako bi pacijenti mogli deliti svoje pokrete sa osobom koja drži drugu stranu jastuka.

„Oni više ne pričaju“, Akkersdijk je rekao. „Oni sede i žele da dodirnu i žele da se kreću i vraćaju se svojim dečijim osećajima… Mislili smo da bismo mogli da napravimo jastuk koji mogu da osete, koji mogu staviti na svoje i krilo druge osobe, i koji bi vibrirao kada ga dodirnete na jednoj potpuno istom senzacijom na drugoj strani. To je na neki način nova vrsta komunikacije. Mogli biste da osetite šta druga osoba radi i na neki način dodirnete šake međusobno.“

U 2014. godini, jastuk je podstakao interes SXSW organizatora, koji su želeli da Akkerdijk donese i pokaže demonstraciju. Progami vlade u Holandiji su omogućili da se to dogodi: Jan Kennis, ataše za kulturu Holandije u SAD, ima jedinstven posao – on je u suštini skaut za holandske kreativne profesionalce koji rade kako bi im pronašao publiku u SAD.

„Naša mreža je da znamo šta se dešava, ko je ko i ko bi mogao da bude zainteresovan za program holandske umetnosti“, kaže Kennis, koji živi u Bruklinu pod četvorogodišnjem ugovoru. „To može biti muzej, može biti pop muzika, bilo šta. Tako je moj zadatak da pronađem američke institute, da ih zainteresujem za holandsku umetnost, i možda ih navedem da plate za isto, takođe. U mnogome je o konekciji sa našom kulturom.“

BB.suit_.02.material.and_.sensors-482x319

Kennis je otkrio Akkersdijka i njegov projekat preko bivšeg poslovnog saradnika i pomislio da bi SXSW bio dobar „strateški potez“ da pokaže svoj rad. Ali Akkersdijk je heto da napravi veći pljesak od prostog prokazivanja svog jastuka.

„Pomislio sam: „Hajde, čoveče““, Akkersdijk kaže. „Twitter je lansiran ovde, Forsquare je lansiran tamo, a ja ću da odem tamo i kažem kao: „Zdravo, ja imam jastuk“? Jastuk. I moram da objasnim svaki put: „Da, namenjen je dementnim ljudima“, a ljudi tamo nisu dementni. Tako sam razmišljao šta ću da radim? Pa sam rekao: ljudi, ja sam dizajner i radim velike nastupe. a ću da napravim odeću sa provodnim pletivima i zvao sam neke ljude da pitam o čemu je reč kod SXSW.“

Prijatelji koji su bili kod SXSW rekli su mi da pronalaženje pouzdanog Wi-Fi mesta bio čest problem na festivalima. Pošto njegove kolege neće prisustvovati prikazivanju, takođe su želeli da budu u mogućnosti da ga prate na mapi. A iz razloga što je SXSW prvenstveno muzički festival, mislio je da bi muzička komponenta bila potrebna u projektu. Srećom, neki prijatelji koji rade za 22 Tracks imali su ideju (kao i potencijal za promotivnu udicu).

Stoga, BB.Suit je rođen. BB.Suit je 3d štrikan jednodelni odevni predmet sa pakovanjem baterijam Wi-Fi pristupnom tačkom, GPS praćenjem prikačenim za Google Maps interfejs i playlist baziran na izborima ljudi kojim ljudi mogu da pristupe čim se konektuju.

Što zbog dizajna, Akkersdijk kaže da je imao dobar razlog što ga je kreirao u jednom delu.“Više je mesta za dodatnu tehnologiju“, rekao je. „Ali ukoliko napravite jednostavan, normalan džemper, ljudi će da ga vide kao normalan džemper. Od momenta kada stvorite vrstu odeće koja ima futuristički izgled, ljudi će postavljati da postavljaju pitanja. Od momenta kada ljudi počnu da postavljaju pitanja, možete da ispričate svoju priču. To je bila interakcija koju smo stvarno hteli da ugrabimo.“

Upalilo je. Odelo je prigrabilo pažnju organizatora za Beijing Design Week, ali Akkersdijk nije mislio da je SXSW verziija odela bila odgovarajuća. Još jednom, posmatrao je lokaciju događaja i pokušao da smisli kontekstualnu zagonetku kojom bi se pozabavili tamo.

U Pekingu, postoji očigledna stvar sa kojom ljudi moraju da se bore: smog i zagađenje“, Akkersdijk kaže. „Otišli smo do jedne komapnije cirkularnog pletenja (u Šangaju) koja je razvila sve za Nike i radila sa Apple-om godinama unazad na nosivoj tehnologiji koja baš i nije skroz prošla. Rekli su da dođemo u njihovu laboratoriju, i da će nam pomoći da razvijemo svoju zamisao i različite vrste vazdušnih filtera.“

Akkersdijk je pronašao istraživačku grupu iz Nemačke koja je pravila jonizovane jedinice hladne plazme za automobilske sisteme klima uređaja – donekle velike, ali je pomislio da će odelo i onako biti veliko. Dobra strana te velike jedinice bila je da može da prečisti i do 30 kvadratnih metara – oko 100 kvadratnih stopa – zagađenog vazduha oko korisnika. Takođe je odlučio da je odelu potreban i vazdušni filter, jedan koji bi „gledao u vazdušni prostor“ i dao čitanje koliko smoga je bilo oko vas.

Sistem je funkcionisao, a dizajn je bio pomodan i finiji od njegovih prethodnih projekata, ali masovni marketing ovog vazduhoprećiščivačkog odela nije cilj niti je poenta.

BB.suit_.02.wearable.clean_.air_.001-482x317

„To je samo dokaz koncepta“, Akkersdijk kaže. „Namera je ista kao SXSW, da načini nešto što je samo putanja. Hej, opet je u pitanju lokacija, estetika, tehnologija, koje dolaze skupa – nije reč o samo jednoj od tih stvari, reč je o konceptu kreiranja platforme na i oko tela. Može da uradi nešto drugačije na svakoj lokaciji.“

Akkersdijk takođe vidi ove projekte kao tek prvi korak krajnjem cilju nosivih tehnologija: da se omogući komunikacija na organski, načinom bez smart telefona. Kako bi načinio odeću istinskom platformom na način na koji su to računari i smart telefoni postali, on govori o istraživačkim centrima i velikim holandskim kompanijama kao što su Phillips i NXP o kreiranju vlakana koja održavaju svoje senzore, eliminisanju glomaznosti i pravljenju pametne odeće koja je jednostavna kao i upotreba „smart“ vlakana – nešto na čemu Google primetno radi, takođe.

Do teda, on kaže da većina nosivih tehnologija sadašnje generacije nisu zapravo nosive („Oni su više kao „usputni“…još uvek morate samo da priključite stvari“), iako postoje rani znaci nove ere računarstva i komunikacije u Apple satu.

„Komunikacija je oduvek bila privlačna za tehnologiju“, on kaže. „Apple sat je prvi kod kojeg ne moramo da otkucamo ništa. Siri radi, ali sada govore o tome da ukoliko morate da skrenete levo, tu je jedna vibracija, a ukoliko morate da skrenete desno, tu su dve. To znači da ćete početi da razmišljate o komunikaciji na celom telu. A ja mislim da govor tela, i deljenje otkucaja srca, mislim novi načinikomunikacije je ono do čega želim da dođem. Želim da kažem zdravo mojoj devojci samo doticanjem mog rukava. Ili da dospete na mesto gde nikada niste bili, a treba da idete u toalet…zamislite da vaše telo već čita to i ima sposobnost da vas uputi do najbližeg toaleta. Male stvari poput tih.“

Pre nego što tehnologija manjih razmera bude dostupna što će omogućiti ta podešavanja sledeće generacije, Akkersdijk već vodi eksperimente koji koriste odeću punu senzorima kako bi prenosile misli i osećanja. On je nedavno uradio prezentaciju u kojoj je nosio specijalan džemper napunjen senzorima za otkucaje srca, lokaciju i druge koji pomažu merenju njegovog sopstvenog nivoa energije. Deo publike je takođe bio priključen na senzore.

„Neki su nosili ručne senzore“ Akkerdsijk kaže. „Pa smo iznenada, videli uživo emitovano, na ogromnom ekranu pored mene, (da li se) ljudima dopala moja prezentacija ili nije. Da li su bili uključeni ili ne. Imali smo čitavu seriju balona pored nas, i svaki je bio povezan sa osobom. Ukoliko osoba nije bila uključena, balon bi se spustio do igle i pukao bi. Srećom, nijedan od njih nije pukao, ali cela ideja je bila ta da smo hteli da pokažemo šta će se dogoditi ukoliko ne morate da kažete nijednom uređaju kako se osećate.“

Biti u mogućnosti da prikažete lične „emocije“ moglo bi da dovede do potpuno novog nivoa zadiranja u privatnost, ali prema rečima Akkersdijka, rezultati njegovih eksperimenata su bili efektivni. Anketirao je članove publike koji su odbili da nose ručne senzore i mnogi od njih su se pokajali što to nisu učinili ipak. Oni su prvobitno želeli da sačuvaju kako su se zaista osećali , ali su zatim želeli da vide sopstvena očitavanja pored svih ostalih.

„Potrebna vam je privatnost da biste bili ljudsko bie. Cela stvar je u tome da vam je potrebno da kažete da ili ne tome. Ljudi

ele svoju privatnost ali takođe su i znatiželjni“, Akkersdijk je rekao. „Mi treba da otkrijemo. Ali to treba da bude odluka, baš kao što ljudi isključe lokaciju kada ne žele da budu pronađeni.“

Komentara